Bila sam ovde pre četrdeset godina, snimala sam film „ Ratnica“ ("Le Soldatesse" iz 1965. godine), dok se ova zemlja još zvala Jugoslavija. Taj film je bio koprodukcija; bilo je Francuza, Nemaca, Italijana... bili su tu Marija Adorf, Valerija Morikone, Mari Lafore... Reditelj filma je bio italijanski reditelj Valerio Zurlini.
Ispričaću Vam priču, jer taj svoj boravak u ovde po tome pamtim: Bili smo negde nedaleko od Beograda gde ima planina. Mislim da je mesto udaljeno od Beograda 50 ili 80 kilometara. I ja sam se izgubila u šumi; izdvojila sam se iz grupe svi su otišli i mislili da sa otišla „onim“ drugim autobusom.  Kada su se vratili u hotel pitali su jedni druge da li je Ana sa vama i kada se ispostavilo da me nema, vratili su se kolima po mene.
Po tom događaju pamtim svoj boravak u Beogradu pre četrdeset godina. Pamtim i da sam bila strašno uplašena i da sam mislila da ću ostati u toj šumi. A bilo je tako hladno!
Satima sam stajala na mestu na kome sam shvatila da sam se izgubila, jer sam mislila da me nikada neće pronaći ako se odatle pomerim.
Na pitanje da li je umorna od priče o godinama koje je provela sa Godarom, Karina kaže:
- Ne, nisam umorna od priča jer je je taj period moga života veoma značajan za moju karijeru. To je dar koji sam imala u svojoj mladosti. Godar me je svemu naučio, svemu što o filmu znam. Radila sam i sa mnogim drugim rediteljima, dobrim rediteljima, ali mi je Žan-Lik dao pravu prvu šansu u Francuskoj.
U Danskoj sam, pre nego što sam otišla u Francusku, snimila film. Rođena sam u Danskoj (mada ovih dana nisam sigurna da to smem da kažem, zbog tih nemira povodom karikatura u danskim novinama) i sa četrnaest godina sam igrala u kratkom filmu „Devojčica sa cipelicama“. Taj film je u Kanu nagrađen, to je divan filmić koji je prikazan pre nekoliko godina na jednoj mojoj retrospektivi.
Posle toga sam igrala i male uloge u užasno lošim danskim filmovima, ali sam radila i druge stvari. Rano sam napustila školu i radila sam u velikoj robnoj kući u liftu. Bila sam „lifboy“ u Kopenhagenu, ali mi se taj posao nije dopao jer sam bila u sivoj uniformi i svi su me dodirivali. Posle tri nedelje rada naspustila sam taj posao i počela da učim slikanje kod slikara Nornvrega.
Pravu sam šansu, međutim, dobila kada sam otišla u Francusku; neko mi je ponudio posao modela i mada nisam bila naročito dobar model zaradila sam dosta novca i postala popularna. Bila sam Coca-Cola devojka za Englesku, Pepsi devojka za Nemačku, Palmolivovo lice za Francusku... Ugovore nikada nisam potpisala jer sam bila jako mlada ali sam zaradila novac. Po zakonu je trebalo da imam dvadeset i jednu godinu, a ja sam imala sedamnaest.
Da nisam bila dobro plaćena ne bih ni radila; morala sam nešto da jedem. Nikoga nije bilo da mi pomogne; sa majkom nisam održavala kontakte. Zapravo, iz Danske sam otišla jer se nisam nikako slagala sa svojim očuhom, koji me je tukao.
 To je za mene bila sreća, jer mi je učinio uslugu. Da nije bilo tih loših odnosa ja nikada ne bih ni napustila Dansku. To mi je donelo sreću.
Postala sam glumica mada sam oduvek želela da postanem pevačica. Sa dvanaest godina sam, zahvaljući svom prvom očuhu koga sam mnogo volela, upoznala lepote muzike. Svog oca sam samo tri puta u životu videla i bila sam jako vezana za drugog muža moje majke koji je, kako je sam govorio, bio neostvareni operski pevač.
Vodio me je na neka čudna mesta. Sećam se da sam mu jednom prilikom rekla da žene koje sam upoznala izgledaju čudno. A izgledale su čudno jer su, u stvari, bili muškarci! Bila sam dete i nisam znala da ljudi imaju različite sklonosti. Tu sam prvi put zapevala. Znala sam sve američke i francuske pesme, jer mi je očuh kupovao ploče. Zahvaljujući mojoj ljubavi prema muzici sam i dobila svoju prvu filmsku ulogu. Reditelj filma „ Devojčica sa cipelicama“ me je na ulici primetio i tražio od moje majke dozvolu da igram u njegovom filmu.
Celog života sam igrala i pevala. Gde god bih se našla, nisam obraćala pažnju na okolinu. To je tada bilo veoma simpatično, a danas da se tako ponašam, verovatno bi mi se smejali.
Drago mi je da sam posle toliko godina ponovo u Beogradu. Toliko se toga promenilo i ništa ne prepoznajem. Nadam se da ću ići i na mesta koja ću prepoznati i biću ponosna ako se setim da sam negde već bila. I neću ići u planine, da se ponovo ne izgubim!
Ana Karina, biografija
 Ana Karina je rođena u Danskoj gde je i započela karijeru kao pevačica u kabareu, model i glumica u reklamama, a povremeno se pojavljivala i u kratkim filmovima. Kad je imala 17 godina, otišla je u Pariz i dobila nekoliko glumačkih poslova.
Tamo je upoznala Koko Šanel, koja je promenila njeno ime od Hana Karin u Ana Karina. Tamo je bila zapažena od strane Žan-Lil Godara, koji je u to vreme bio samo pisac za Cahiers du Cinema.
Mogućnost da sarađuje sa Godarom, ukazala joj se kada je dobila mogućnost da radi na Mali vojnik. Tokom snimanja filma, Ana i Žan-Lik su se venčali.
Tandemski, njih dvoje su uspešno snimili sedam filmova, među kojima su najuspešniji bili Živeti svoj život, Neobična banda I Alphaville. Po završetku snimanja filma Pierrot Le Fou, Karina i Godar su se razveli, ali 1967. godine ponovo zajedno snimaju još jedan film Made In USA.
Godine 1961, Ana je osvojila nagradu za najbolju glumicu na Filmskom festivalu u Berlinu, za ulogu Anđele u filmu Žena je žena. Zapravo, jedno od njenih najboljih izvođenja je uloga mlade kaluđerice u nevolji u filmu La Religeuse, filmu koji je postao poznat po opisivanju katoličke crkve. Ana je takođe sarađivala i sa legendarnim rediteljem Viskontijem na filmu Stranac.
Godine 1973, Ana Karina je debitovala kao režiser sa filmom Vivre Ensemble, u kome je i sama igrala. Takođe, 1987. godine je napisala i glumila u muzičkoj drami Last Song. U proteklih par godina, Ana je bila viđena u francuskim filmovima Haut, Bas, Fragile i igrala je i pevala tamgo u američkom filmu Istina o Čarliju Džonatana Dema, iz 2002. godine.
Ana se takođe oprobala u pisanju i snimanju muzike. Početkom 60-tih godina dvadesetog veka, radila je sa legendarnim piscem pesama Seržom Gainsboroom, i ta saradnja je rezultirala sjajnom klasičnom pesmom Sous le soleil exactement. Pored svog bavljenja muzikom, a Ana je napisala roman i u više navrata je nastupala na televiziji.
Uprkos različitostima, Ana Karina će uvek biti pamćena širom sveta zbog svog rada sa Godarom. Obožavaocima širom sveta, Ana Karina će uvek biti Marianne u crvenoj haljini, Odille koja pleše i Nana koja plače u Jean d'Arc…
Filmografija (izbor):
1960: Le Petit Soldat, A Woman Is a Woman
1962: Cleo From 5 to 7,
1963: My Life to Live
1964: Band of Outsiders, La Ronde
1965: Alphaville, Pierrot le Fou, The Nun
1966: Made in U.S.A
1968: Before Winter Comes
1969: Justine
1972: The Salzburg Connection
1978: Bread and Chocolate, Chaussette Surprise
1983: L'Ami de Vincent 1987:Last Song
1988: The Abyss
1990: Man, Der Ville Vaere Skyldig
|
English version
naslovna