PREDSTAVLJAMO B2B PROJEKTE!

Kamarad Bunker (Comrade Bunker)

Scenario i režija: Milutin Petrović, Srbija i Crna Gora
Produkcija: Montage, Srbija i Crna Gora

On je bio Mali bobmarder, dete partizan u Drugom svetskom ratu. Posle rata, kao mladi komunistički fanatik, on je vršio torturu nad izdajnicima i neprijateljima režima. Penzionisao se kao poručnik Narodne milicije.

Petnaest godina kasnije, posle dobrovoljnog izgnanstva iz vojnog života pored reke, Komarad Bunker se vraća u grad pokušavajući da razreši ubistvo dvadesetogodišnje rođake. Radila je kao prevodilac u francuskog diplomatu, glavnog u kancelariji haškog tribunala u Srbiji, povezanog sa organizovanim kriminalom. Policija ne zna gotovo ništa o ubici. Policijski inspektori i pozornici su svi novi i mladi i ne pokazuju nikakvo interesovanje za Komrada Bunkera. Ponižen, on shvata da se stvara gužva u svakoj vrsti tajnih servisa i nevidljivih krugova korupcije. Jedan njegov stari prijatelj mu kaže da policija više nema nikakav autoritet – oni koji vladaju su biznismeni u italijanskim odelima, koji posećuju noćne klubove, vože skupe automobile.

Čekajući u žbunju ispred noćnog bara, Komarad Bunker započinje svoju nemilosrdnu istragu i hladnokrvno ubija nasumice odabrane bogataše, tajkune tranzicije i njihove klonove. Skoro nadrealni metod Komarada Bunkera počinje da daje prve rezultate posle samo nekoliko ubistva – dobija i sledi prvi znak koji da vodi sve bliže ka ljudima koji su odgovorni za smrt njegove rođake.

Prepoznajući svoju nespremnost da nastavi dalje sam, on pita dvojicu svojih prijatelja poručnika iz starih dana da mu pomognu. Ovaj trio osamdesetogodišnjaka, koji podseća na partizanske filmske sage, čini efektivni i zapanjujući napredak.

Serije monstruoznih ubistava izaziva pometenost u policiji. Očigledno je da ne postoji obrazac, iako se pojavljuju raznovrsna objašnjenja koja se tiču činjenice da su sve žrtve moćni i bogati biznismeni. Neke ambasade i tajne službe takođe učestvuju u istraži.

Za samo dve noći, Komarad Bunker i njegovi prijatelji uspevaju da dođu do vrha piramide organizovanog kriminala – do bivšeg načelnika državne tajne službe, vladara iz senke. Komarad Bunker ga ubija, potom on umire u žestokoj pucnjavi sa policijom. Tajna služba će iskoristiti smrt Komarada Bunkera da bi plasirala priču o ''poludelom komunisti koji je koji se obračunavao sa izdajnicima Srbije'' i Vlada će se demokratski postaviti.

Nekad davno, mrtvaci iz ove priče bili su mladi filozofi, koji su umesto da razumeju svet, uzeli oružje u ruke i počeli da ga menjaju. Ovom svetu ne treba pravda. Jedino istina isparava i postaje magla krvave nostalgije za prokletom komunističkom erom.

Milutin Petrović je rođen 1961.godine. Godine 1989. je diplomirao je Filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Profesor je režije na školi Dunav Filma.

Filmografija
2004 - Dugometražni igrani film " Jug - jugoistok "
2001 - dokumentarac“ Children of Today for Children of Tomorrow ”
2000 - Obrazovni, igrani film o izbornim pravilima za NGO - CESID
2000 - Dugometražni filmski debi“ Zemlja Istine, Ljubavi i Slobode ”
1994 - Dokumentarni film “ Enigma Nižinski ”
1993 - Dokumentarni film “ Living Together ”
1993 - TV serija “ Lirika ”
1992 - Dokumentarni film “ Kinematografija ili propast I &
1988 - TV film - Rok opereta “ Kreatori i kreature ”
1988 - TV film “ Telefomanija ”
1988 - Humoristieka TV serija “ Dome, slatki dome ”
1987 - kratkometražni igrani film“ Specijalno vaspitanje ”
 

Rediteljska izjava Milutina Petrovića

Ovaj film treba snimiti zato što je Bata Živoinović zaslužio bar jednu ovakvu ulogu - svoj "The Shootist" (poslednji film Džona Vejna). Drug Bunker je uloga pisana za njega, komponovana kao slagalica filmskih znakova koje nam je Bata ostavio u tristotine filmova za pedeset godina.

Ovaj film treba snimiti zato što je važno napraviti pametan omaž žanru partizanskih filmova, jednom od retkih autentičnih filmskih formi sa ovih prostora.

Zatim, zato što svako u Istočnoj Evropi ima svoje “drugove Bunkere”. Ovde su ti mali bombaši porasli, pa bili skojevci, udbaši ili oznaši. Na drugim stranama bili su to članovi Štazija, KGB-a ili Sekuritatee. Ali svako sa ove strane nekadasnje «gvozdene zavese” zna da ti ljudi nisu bili pomalo simpatični “Čvorovići” koji su voleli Staljinove sike, već monstrumi ruku krvavih do laktova. Takodje, oni nisu bili nadrealne metafore “balkanskih špijuna”, već živi ljudi od krvi i mesa, koji su imali ozbiljne razloge zbog kojih su postajali brato/oco - ubice.

Ovaj film treba snimiti i zato što svako iz zemalja u tranziciji gleda te male bogove novog poretka kako ulaze u svoje blindirane automobile i bar nekada pomisli: “Što se ne vrate oni komunistički dželati da uštroje ovu stoku. Zar je to ta demokratija koju smo priželjkivali?”

Sinopsis "Kamarad Bunker" treba da postane snimljen film zato što je razmišljan van okova dosadne i sveprisutne političke korektnosti. I treba ga snimiti zbog famozne “Jedanaeste teze o Fojerbahu”, male misli koja spaja Kamarad Bunkera, Če Gevaru, Boba Geldorfa i Tonija Blera...