Janko Baljak, režiser Vukovar - poslednji rez
Objektivan film o Domovinskom ratu

Navikli smo da se u dokumentarnim filmovima Janka Baljka srećemo sa scenama koje su mučne za gledanje, a tako će biti i sa najnovijim filmon Vukovar - poslednji rez, koji će na ovogodišnjem FEST-u biti prikazan u okviru programa Činjenice i slagalice .
- Šta bih mogao drugo da kažem osim da su u pravu svi oni koji govore o tome.

Nisam mogao da pravim film koji je drugačiji od rata koji se vodio na ovim prostorima. Nismo mogli da poštedimo gledaoce u tolikoj meri i potpuno pobegnemo od surovosti koja je postojala. Nažalost, navikli smo se na nju - kaže reditelj Janko Baljak, ističući da se njegov film doživeti svetsku premijeru dva dana pre prikazivanja na FEST-u, na Zagrebdox festivalu dokumentarnih filmova u Zagrebu.

Film je pokušaj rekonstrukcuje događaja iz Vukovara 1991. godine, rađen je kao hrvatsko-srpska koprodukcija, a na pitanje da li je 15 godina koje su za nama dovoljno da bi se reditelj objektivno bavio ovom temom, Janko Baljak odgovara:
- Istorijska distanca od 15 godina je, mislim, ipak dovoljna da se relativno hladne glave može o toj temi pričati. Olakšavajuća okolnost je-i ja se sigurno ne bih ni latio ulaska u čitav taj poduhvat-bila i ta što je sve zamišljeno kao prva hrvatsko-srpska autorska koprodukcija na tu temu. Bilo bi nekako neukusno petljati se po tuđem dvorištu; ovako smo imali izbalansirane i stavove i dobro smo i uradili taj zajednički deo posla. A da li je prošlo dovoljno vremena to ćemo videti kada film budu gledati ljudi, pratićemo njihove reakcije, emocije. Ako možemo da putujemo u Hrvatsku bez viza, ako se igraju sportski mečevi i održavaju kulturni i rok događaji... zašto se ne bi pravili i filmovi na tu temu.

O reakcijama ondašnjeg stanovništva na činjenicu da neko iz Srbije snima film o događajima iz Vukovara, Janko Baljak kaže:
- Do mene su dolazili glasovi da im nije baš pravo da beogradska producentska kuća snima film o Vukovaru, ali ja lično nisam imao nikakvih neprijatnosti ni tokom snimanja u Hrvatskoj (proveo sam dosta vremena tamo čitave prosle godine) niti tokom pripreme filma. Moglo se čuti u delu hrvatske javnosti kako je to neverovatno da Srbi prave film o Domovinskom ratu, što je bilo za očekivati jer u Hrvatskoj do sada zaista nije napravljen ni jedan, uslovno rečeno, objektivan i pošten film o Vukovaru. Kad kažem pošten, mislim na film koji nije propagandno orijentisan i koji nije namenski rađen za određenu proslavu i godišnjicu. Otprilike, i vukovarska priča i vukovarski branitelji su u Hrvatskoj javnosti nešto kao "naši" prvoborci. Ono što će hrvatskoj ostrašćenoj javnosti najviše smetati je to što se u filmu čuje i druga strana. Oni nisu jednostavno navikli na to, jer misle da sa drugom stranom nemaju šta da razgovaraju i da druga strana ne bi trebalo ni u čemu da učestvuje, pogotovo u pravljenju filmova na tu temu. Ali, kako se oni nisu dosetili svih ovih 15 godina da naprave nešto što je iole pristojan dokumentarni film, mi smo ušli u ceo taj poduhvat, a uz veliku i autorsku i moralnu podršku kolege Draga Hedla, napravljen je veliki novinarski istraživački tim od šestoro ljudi, sa koliko nikada ranije nisam radio.

Određeni delovi ovog filma biće puno šokantniji za hrvatsku javnost nego za srpsku, jer smo uspeli da dođemo u posed arhivskog materijala koji je pripadao Zastava filmu, nečega što je direktno bilo u rukama vojske, a to su snimci koje publika u Hrvatskoj nije imala prilike da vidi. Govorim o snimcima vezanim za sam pad grada i dogovorima oko predaje gde se kao akteri pojavljuju pokovnik Pavković i major Šljivančanin, koji se sada nalaze u Hagu. Biće tu i ekskluzivnih materijala sa Hrvatske strane jer smo uspeli da dobijemo amaterske snimke njihovih branitelja, znači snimke sa one strane fronta. To je sve jedna vrlo dobro izbalansirana kombinacija arhivskog materijala, intervjua i nekih delova koji su rekonstrukcija nekih događaja.