"LJUBAV" ZA SVE EKRANE
Pismo iz Ženeve – specijalno za FEST06 - Jelena D. B. Kosanović

Film "Ljubav" (Love) je drugi celovečernji igrani film srpskog reditelja Vladana Nikolića koji već izvesno vreme živi i radi u Njujorku. Ovaj film je isto toliko apsurdna priča koliko život sam po sebi može da bude apsurdan i prepun koincidencija. "Ujka Vanja" (Sergej Triufunović) je bivši pripadnik elitnih jedinica bivše Jugoslovenske armije, iz rata u bivšoj Jugoslaviji, koji živi u Njujorku radeći ono što jedino ili najbolje zna: plaćeni je ubica. Ne zna da li je Srbin, Hrvat ili Musliman, ali zna da nijedan čovek sam po sebi nije ni dobar ni loš. Konstantno u potrazi za nekim novim identitetom stalno se, sticajem okolnosti, suočava sa prošlošću koja ga prati i podseća ko je, šta je i odakle je.
Kao i Vanja, njegova bivša zena i večita ljubav Ana, njen verenik Dirk (policajac koji želi da postane pisac), tako i svi ostali likovi u filmu rade to što rade, verujući da staju u odbranu ljubavi – što iz njihovih pojedinačnih perspektiva čak i ne mora da bude netačno. Svi oni su u vrtlogu neke paralelne njujorške stvarnosti, Menhetn nije njihov svet, on se samo nazire u daljini kao neki željeni "normalan" život kome se stremi.

Film "Ljubav" snimljen je po scenariju i u režiji Vladana Nikolića, koji ga je i montirao. Glavni porducent je bio Džim Stark (Jim Stark), u saradnji sa

Thoke+Moebius Film, Nemačka
Mikado Films, Italija
Why Not Productions, Francuska
Surla Films, SAD

U glavnim ulogama :

Sergej Trifunović - Ujka Vanja
Geno Lehner (Geno Lechner) - Ana
Peter Geviser (Peter Gevisser) – Dirk
Didije Flamon (Didier Flamand) – Žan
Liat Glik (Liat Glick) – Fej

Direktor fotografije - Vladimir Subotić
Dekor – Soranžel Ferzob (Sorangel Fersobe)
Kostim i šminka – Olivera Gajić
Muzika: “Standing in Lines”; Vladimir Nikić; Skip [irej (Sxip Shirey)
Film je snimljen u digitalnoj tehnici i prebačen na 35mm

Ovaj film je u aprilu ove godine imao američku premijeru na njujorškom Trajbeka festivalu (Tribeca Film Festival), i to u okviru takmičarskog dela programa, nakon čega je uspešno prikazan na Festivalu u Veneciji (62a Mostra Internazionale del Cinema) u septembru ove godine, gde je imao svetsku premijeru u okviru netakmičarskog programa Dani autora (Giornate degli autori).

Švajcarska publika imala je zadovoljstvo da vidi "Ljubav" u takmičarskom delu programa jedanaestog izdanja međunarodnog filmskog i televizijskog festivala "Festival SINEMA TUT EKRAN" (Cinéma tout écran – što bi značilo Film za sve ekrane) koji je održan u Ženevi od 31. oktobra do 6. novembra 2005. godine. Za sada je ovaj festival jedina u svetu međunarodna manifestacija tog tipa koja ravnopravno objedinjuje u svom programu filmska i televizijska ostvarenja, uklanjajući tako granice koje vrlo često nepomirljivo razdvajaju ova dva medija.

Festival je u svojoj programskoj koncepciji otvoren u odnosu na istraživanja u izrazu, nove autore, nove tehnologije, mlade kinematografije. Program festivala je izuzetno bogat i čine ga: zvanična međunarodna selekcija dugometražnih i kratkometražnih igranih filmova, međunardne serije i drame, ekskluzivne premijere, retrospektive, predavanja i debate (ove godine je okrugli sto, u ko-organizaciji sa FIPRESCI-jem, bio posvećen političkom filmu).

Leo Kaneman (Léo Kaneman), generalni i umetnički direktor festivala, rekao je, između ostalog, povodom ovogodišnjeg izdanja: “ Film može da funkcioniše kao brana: može da zaustavi na neko vreme tok slika, da bi ih zatim pretvorio u neku novu energiju. Zato su i film i televizija nezamenjivi posmatrači sadašnjeg trenutka. ... Samo polazeći od različitih kulturoloških identiteta i umetničkih posebnosti svakog autora koji nam se obraća možemo uspešno da branimo univerzalne vrednosti.“

Film "Ljubav", koprodukcija SAD i SCG, uradjen je sa ukupnim budžetom od svega 50.000 američkih dolara. Taj podatak je redovno pominjan u intervjuima i rediteljevim razgovorima sa publikom, naravno više kao specifičnost ovog filma nego kao eventualno opravdanje za moguće primedbe. S druge strane, na špici se čita ime prestižnog producenta Džima Starka, koji je, pored ostalog, radio neke rane Džarmušove filmove, pa cela priča o niskom budžetu može povremeno da liči na tipičnu verziju američkog sna koji je pažljivo smišljen u reklamne svrhe.
U slučaju Vladana Nikolića, izuzetno predusretljivog i otvorenog sagovornika, svi detalji dokazuju da ovo nije promotivna već potpuno istinita verzija.

Jelena Kosanović: Možete da se pohvalite time da je na špici vašeg drugog dugometražnog igranog filma "Ljubav" ime Džima Starka, jednog od poznatijih producenata u SAD. Kako se do toga dolazi?

Vladan Nikolić: Džim je jedan od poslednjih producenata koji pripadaju onoj izumirućoj vrsti, on je pripadnik stare škole nezavisne američke produkcije koji jednostavno nema firmu, radi sam. Mi smo se upoznali pre desetak godina, sasvim slučajno. Ja sam u to doba bio uradio jedan kratki film koji je bio prikazivan i čak nagradjen na nekim festivalima. Jedan čovek koji ga je video i kome se film dopao mi je prišao I u razgovoru se došlo do ideje da me spoji sa Ričardom Penjom, direktorom filmskog centra u okviru Linkoln centra u Njujorku, a koji je inače jedan od glavnih selektora Njujorskog filmskog festivala. Do tada sam bio obavio mnogo razgovora sa raznim kompanijama i od svega toga nikada nije bilo ništa, pa sam ga zato, kada smo se našli, onako vrlo direktno pitao da li postoji neko normalan od producenata u Americi kome bih mogao da se obratim. On me je uputio na dva coveka : Džejms Šamusa i Džima Starka. Dao mi je njihove telefone, što je zaista neverovatno, sigurno zato jer mu se svidelo to što radim. Ja sam zvao prvo Džejmsa Šamusa, koji je inače producent Ang Lija, ali je on bio prezauzet, tako da se nikada nismo našli. Istovremeno sam zvao Džima koji mi je rekao da mu pošaljem scenario za koji tražim producenta, kao i na videu ono šta sam do tada uradio. Ja sam mu poslao snimke zajedno sa scenarijom, to je bio neki drugi stari scenario koji sam tada hteo da radim, i on me je pozvao posle nedelju dana i rekao da mu se jako svidja moj rad, ali da mu se scanario uopšte ne dopada. Rekao mi je da ukoliko želim da radimo nešto drugo možemo da nastavimo da razgovaramo, ja sam na to naravno rekao OK i tako je počelo. On je u to vremem bio zauzet radom na nekom drugom filmu, pa se sve to oteglo, mi smo se u međuvremenu stalno nalazili i razgovarali o projektu koji bismo hteli da radimo zajedno i eto, to se najzad ostvarilo deset godina nakon što smo se upoznali. Sve to vreme smo ostali u kontaktu i on me je uvek zaista podržavao u svemu što sam radio, podržao je i moj prvi film “Burn” koji mu se jako dopao. Ono što je zaista neobično za ovo vreme je podatak da smo počeli da radimo film tako što smo se rukovali, nismo imali nikakv ugovor – to u Americi više ne postoji, to se valjda nekada tako radilo, možda pre 30 godina... ma čak ni onda... Jasna je stvar da za film koji je ukupno koštao 50.000 dolara ugovor i nije bio jako značajan, da se radilo o pet miliona verovatno da bi situacija bila mnogo drukčija, ali opet, to sve pominjem da bih rekao da je sve bilo bazirano na principu poverenja, što je izuzetno prijatno.

JK: Rekli ste mi da ste zavrsili Filološki fakultet. Ljudi koji se bavi filmom obično sanjaju o tome od malih nogu i rade na tome … Da li je Filološki fakutet bio vaš prvi izbor ili je to bio izbor nametnut okolonostima ?

VN: Moj put je potpuno… ne znam… ustvari i nije ni toliko čudan. Ja sam se prvo bavio muzikom, imao sam neke bendove koji nikada nisu prešli dalje od neke alternative. Time sam se bavio i u to vreme kada je trebalo doneti odluku po pitanju studija, a meni zapravo fakultet i nije bio toliko bitan. Pošto sam igrom slučaja kao dete živeo u Nemačkoj i tako naučio jezik, to me je navelo da se orijentišem na filologiju da bih ipak završio fakutet, a muzika mi je i dalje izgledala kao nešto čime ću ozbiljno da se bavim. Onda sam posle nekog vremena shvatio da je kod nas malo iluzorna ideja baviti se muzikom kao profesijom, a onda sam negde zastao jer ni meni samom nije bilo baš sasvim jasno šta bi trebalo da radim, pa sam milsio da li da idem na Likovnu akademiju ili da se bavim muzikom koja je u ono vreme kod nas bila ipak na nekom bazičnom nivou – mene su tada u muzici zanimali Toking Heds ili recimo Brajan Ino, a to je kod nas bila malo, onako, periferija… Onda mi je odjednom postalo jasno da film objedinjuje sve te forme koje su meni zanimljive: pisanje, vizuelnu formu i ritam kroz muziku. Shvatio sam da je to najbliže onome što ja želim da radim i da bi u tome za mene moglo da bude nekog prostora.

JK: Da li ste u to vreme razmišljali i o mogućnosti da se upišete na Akademiju (Fakultet dramskih umetnosti) ili vam se možda cinilo de je to suviše ograničavajuće i da vas udaljava od svega ostalog što vas interesuje ?

VN: Pa ne znam, možda je i to. Ja pokušavam danas da nadjem neki šablon u koji bi sve to moglo da se smesti da bi bilo jasno u nekoj skraćenoj verziji. Recimo da bi jedno od objašnjenja moglo da bude to da sam ja oduvek imao taj neki autsajderski fazon tj. stanovište autsajdera: kao klinac sam otišao da živim u Nemačkoj, slučajno, otac mi je bio tamo bio predstavnik neke firme, tako da sam po ovratku u Beograd zaista imao perspektivu autsajdera. To je neka različitost koja bi se, bavljenja filmom sto se tiče, ogledala u tome da sam odmah želeo da radim. Bio sam potpuni fanatik. Kada sam rešio da se bavim filmom, neke 1987. ili 1988, tokom godinu dana sam sebi zadao da svakog dana moram da snimim po nekoliko sati materijala, i svakog dana sam morao i da montiram.

JK: To je bio, znači, kao neki vaš privatni projekat ? A kako ste stajali sa tehnikom ?

VN: Imao sam dve video kamere i dva foto aparata, a od prijateja sam pozajmio tri super 8. Naravno, u svemu sam imao sreće utoliko što su mi prijatelji bili rođaci Radeta Vladica i pitali su ga da li bi prihvatio da sa njim radi jedan momak koji bi, eto, jako želeo da bude u tom poslu i uči. Rade je bio zaista izvanredan, kasnije sam video da je od onih koji su uvek raspoloženi da pomognu, što je zbilja retko. Od njega sam naučio stvarno strašno, strašno mnogo što se tiče kamere. Kamera mi je bila prva ljubav jer sam uvek bio vizuelno orijentisan.

Kada sam ranije razmišljao da se bavim kamerom činilo mi se da Akademija nije presudna jer zanatski to mogu da naučim i radeći, a pogotovo uz Radeta, ali kada se postavilo pitanje režije shvatio sam da bi mi bilo potrebno da ipak završim neku filmsku školu. Doduše, istovremeno mi se činilo da bi mi to bilo nekako suviše sporo i malo ograničavajuće u izvesnom smislu, s obzirom na to šta sam sve već do tada bio uradio. Ipak sam razmišljao da li da idem na Berlinsku akademiju, jer znam nemački, a Njujork je ispao neka jako slučajna varijanta.

JK: U većini životnih priča gde se stvari odvijaju glatko, ljudi misle da se iza toga krije neka tajna kombinacija.

VN: Totalno i zaista tako. Ja sam već bio poslao materijale na Berlinsku akademiju, i ušao u uži izbor, ali nisam bio primljen i rekli su mi da se prijavim ponovo sledeće godine. Nisam hteo da čekam, nego sam lepo otišao u Američki kulturni centar, izvadio neki prospekt, pogledao spisak svih fakulteta u Americi, na većini je rok za prijavljivanje bio već prosao, a na ovom jednom je bilo još vremena da se pošalje prijava, sto sam uradio i oni su me primili (The New School University). Ja sam im onda rekao da je to jako lepo što sam primljen, ali da meni treba stipendija pošto ja nemam pare - tako su mi dali stipendiju. Eto, tako sam otišao u Njujork i, naravno, sa idejom da će tamo možda biti moguće da se nešto uradi profesionalno.

JK: Moglo bi se reći da je ključ vašeg uspeha, ili vaših uspeha, samo upornost i rad...

VN: Ja sam do tog trenutka, 1990, kada sam otisao u Njujork na postdiplomske studije, bio već zajedno sa mojim prijateljem Brankom Bjelajcem napisao dva scenariju, koja mislim nikada nisu bila snimljena, ali su dobila otkupne nagrade od televizije Sarajevo, tako da sam još pre odlaska došao na ideju da napišem scenario na engleskom i pošaljem ga agentima u Americi i vidim da li od toga nešto može da bude.

JK: Pominjete stalno da ste uradili “gomilu kratkih filmova” – koliko je to zapravo ?

VN: Uh, čak se ne secam... onih koji su išli na neke festivale napravio sam petnaestak, u trajanju od 2 do 50 minuta, a ukupno... teško mije da se setim. To su sve bili igrani filmovi, taj od 50 minuta je bio onaj film koji se Džimu nije svideo, ali je ipak išao na nekoliko festivala.

JK: U mnogim intervjima koje ste dali od kada je izašao film “Ljubav”, sagovornici stavljaju akcenat na vaše poreko iz bivše Jugoslavije i žele da vas vide kroz neku klasičnu emigrantsku priču o bežanju od nečega, iako je vaš odlazak u Njujork bio korak napred, i prvenstveno pitanje apsolutno slobdnog izbora. Filma što se tiče, rekla bih da se i tu dosta ljudi zadrži na etiketama, ma da film nudi sve osim površnog gledanja na stvari.

VN: Mene lično što se tiče, Njujork je zaista bio moj izbor. Filma sto se tiče, često ga pominju u kontekstu rata u bivšoj Jugoslaviji i problema integracije u tuđoj, višenacionalnoj, odbojnoj, urbanoj sredini. To je zaista ironično, jer bi ovaj film trebalo da bude upravo razbijanje te i takve priče. Namera mu je da nas navede na neke druge poglede na život, i to baš da bi se razbila ta navika da se stvari stavljaju u neke određene fioke a da se pri tome uopšte ne razumeju – što je, nažalost, čest slučaj... ljudi su žrtve onoga što su videli na televiziji ili poročitali i ne trude se da uđu malo dublje u suštinu stvari. Nekome ko malo šire posmatra stvari, bilo da je iz bivše Jugoslavije ili ne, biće jasno da se tu radi i o nečem drugom.

JK: Kažite mi kako ste radili na scenariju u kome se neprestano menja perspektiva gledanja na događaje, ali ne i njihove verzije. Da bi se stvorio kružni tok priče, sigurno je bilo potrebno razmišljati o najsitnijim detaljima.

VN: Po meni su tu bitne dve različite stvari: jedna je to što kažete o čistoći priče, i to je tačno. Od početka sam bio jako svestan da sve mora da se poklopi apsolutno do detalja i da bude tačno da bi cela priča mogla da legne, i kada se na kraju vrati unazad da stvarno ima nekog smisla. Istovremeno moram da kažem da nisam milsio na budžet kada sam pisao scenario. Kada je došlo do realizacije, tu se onda pojavila problematika scena koje su uslovno rečeno akcione. One nisu zaista akcione, ali to su neke veće i komplikovanije scene, kao na primer u crkvi, koje se obično ne smišljaju za niskobudžetne filmove jer to prilično komplikuje rad. Dakle, da bi te scene ostale u filmu, trebalo ih je nekako svesti na mogućnosti rada sa ograničenim budžetom, tj. faktički bez budžeta, a želeli smo da ih uradimo nekako da to ipak izgleda pristojno, da funkcioniše i da ne izgleda jeftino… To je bio veliki izazov: naći estetske varijante da se to realizuje. Ja lično volim film sa izraženim kinetičkim elementom, sa jakim i dinamičnim pokretom, ali na način na koji je to američki fim nekada imao - sa nečim ispod toga. Dakle, volim taj element uzbuđenja, kada se vade pištolji, ali volim da to ima nekog smisla i da ne bude samo akcija, akcija, akcija. Zato mi je predstavljalo poseban izazov da uradim tako neku scenu bez budžeta. Meni izgleda užasno lako uraditi isto to sa nekim milionima dolara, specijalnim efektima i pirotehnikom – ali uraditi takvu scenu bez Ižega, a da ipak zadrži neku dinamiku i da funkcioniše, to mi je bilo jako zanimljivo…

JK: U potrebi da se “Ljubav” žanrovski definiše, često je poredjen sa Rašomonom (Rashomon), u odnosu na strukturu, i sa Tarantinom (Quentin Tarantino) u odnosu na žanrovsku eklektičnost. U vašem filmu pored akcionih postoje i humoristični momenti, a paralelno sa njima detalji koji podsećaju na američke detektivske serije tipa Majk Hamera (Mike Hammer), sa glasom koji komentariše likove iz off-a – da li je to vaš omaž filmskom nasledju ?

VN: Po konstrukciji je za mene ceo film kao neki mozaik. Teško mi je da razmišljam iz perspektive da mi, sada, kao radimo nešto što je užasno novo i što nikada nije bilo urađeno – naravno da je sve već uradjeno, ali mi je bilo zanimljivo da istražujem u okviru ubacivanja elemente iz tih nekih raznih filmova, ali u potpuno drugom kontekstu. Znači, sve je tu, ali je malo drugačije, prelama se tu sve i svašta. Nakon američke premijere na Trajbeka festivalu neko me je iz publike pitao kakav sam hteo efekat filma jer je na momente smešan, na momente tužan – ja sam na to rekao da sam hteo upravo to! Neke ljude to zbunjuje a meni je zanimljivo. Ožekivanje publike u odnosu na to šta će videti u filmu je često vrlo bukvalno i usmereno jer je većina filmova takva, naročito holivudskih, pa su ljudi malo zbunjeni kada film odjednom iz jedne varijante skoči u neku drugu. U svakodnevnom životu ljudi sve više vole etikete i brzinu. Kada im ponudiš nešto što je malo kompleksnij, što iziskuje neko udubljivanje, ma kako da je to kratko – ovo je film od svega sat i po vremena – dakle, kada im ponudiš ceo spektar mogućnosti koje postoje u svakodnevnom životu, za neke ljude je to užasno mnogo i intenzivno. U mom filmu je sve ono sa čime živimo u svim mogućim varijantama, to će reći: i ljubav i mržnja, i dobro i loše.

JK: Vaš film obradjuje neke univerzalne kategorije. Kakao ste se tematski (ipak) opredelili za priču koja je vezana i za ljude iz bivše Jugoslavije?

VN: Tematski mi je bivša Juga bliska, a zanimljiva mi je paralela sa ljudima koje sam upoznao i koje stalno upoznajem Njujorku, a koji su odavde i odande, iz raznih krajeva... Počnemo da pričamo, generacijski smo bliski. Uvek me je fasciniralo do koje mere su to neka slična iskustva… Kontekst je u svakom pojedinačnom slučaju drugačiji, ali se sve svodi na isto: osećaj šta, kako i zašto nam se dešava… To mi je bilo fascinantno i iz toga sam počeo da razmišljam o toj univerzalnosti teme, bez obzira gde se takve neke stvari dešavaju. U ovoj epohi, na kraju XX i početku XXI veka, svi smo jako slični i kulturološki smo slično određeni, gde god da živimo i šta god da radimo imamo neke slične uticaje koji su nas formirali i mnoge stvari koje su se izdešavale su slično delovale na nas. (Bivši) Jugosloven je glavni lik i to je centrirana priča, zato što mi je to najbliže, a ove ostale se vrte oko te glavne priče - ali upravo sam to hteo da izbegnem da se film gleda samo kao priža iz bivše Jugoslavije nego da se gleda u nekom opštem kontekstu.

JK : Da li je glas iz off-a u funkciji te ideje? Tokom celog filma on nam potvrđuje da je sve što smo do tada saznali o likovima zaista tako, pa nam onda iz off-a dodate nešto sto nismo mogli ni da pretpostavimo.

VN: To je kao u životu, za početak: koliko je uopšte moguće da nekoga poznajemo? Zato pribegavamo etiketama. Svaki sledeći nivo informacija menja ono što smo videli pre toga. Tu mi je bila zanimljiva ideja da na ono što je tipično filmsko vidjenje priče – kroz akciju – dodam još ponešto. Tako gledalac prvo vidi akciju iz jednog ugla i kaže: OK, to je to… onda je vidi iz nekog drugog ugla pa kaže: aha, znači nije ipak sasvim to nego ima još nesto…a onda čuje nešto treće što mu automatski daje novu perspektivu gledanja na celu priču. To je bila ideja…

JK: Da li će u tom smislu sledeći film biti neki dodatak ovoj priči ili će biti iznenađenje za one koji su videli "Ljubav" ?

VN: Sledeći je već napisan. Ne mogu u ovom trenutku da kažem da li će biti nastavak ili nešto sasvim drugo.. Meni je jako zanimljiv filmski eksperiment, mislim eksperiment u smislu priče, u smislu pokušavanja da se one forme sa kojima mi radimo - a to je dramaturška struktura fotografija, gluma – dakle da se tim formama zadrži neka priča koja funkcioniše na 90 minuta ili dva sata, ali da se ubace neki novi elementi koji malo razbijaju tu strukturu ili unose nešto novo. Meni je lično privlačnije to nego da se krećem samo u okviru tih elemenata i u toj zadatoj strukturi – naravno, to bude sjajno kada neko to fenomenalno uradi, ali meni je privlačnije da radim neke stvari koje će da eksplodiraju tu strukturu i da je prikažu nešto malo drugačijom. Tako će ovaj sledeći film biti možda čak i više, kako da kažem…

JK: Zbunjujući ?

VN: (uz smeh, veoma zabavljen mojom formulacijom) Da, zbunjujući….

JK: Da li ima mogućnosti za prikazivanje filma u Srbiji ?

VN: Pa ima, razgovaramo sada sa nekim distributerima. Ja se nadam da će biti nešto od toga i voleo bih jako da naša publika to vidi. Do sada smo na svim prikazivanjima imali u publici ljude koji su iz nekih naših bivših zemalja i reakcija je uvek bila izvanredna. Najjače razumevanje filma, i to ne samo što se tiče naše priče u okviru filma, dobijao sam uvek od naših ljudi, tako da se zaista nadam da ćemo ga sledeće godine prikazati u Srbiji.

JK: [to se tiče glumaca, od kojih su neki vaši prijatelji, shvatam da su svi prihvatili da rade bez honorara i učestvuju u prihodu od prodaje... ako je bude...

VN: Da, neke sam znao ja, neke je znao producent, i između nas dvojce smo sastavili glumačku ekipu. Jedini glumac koga samo našli na kastingu je Italijan Mario Padula kome je ovo bila prva uloga u igranom filmu, meni se mnogo dopao jer me je podsetio na... na primer... Mastrojanija, ili tako nekog, baš ima taj neki izvanredan šmek. Eto, on je bio otkriće a ovi ostali su bili ljudi koje smo znali...

JK: Da li je Džim Stark zainteresovan za vaš sledeci projekat ?

VN: U principu jeste, on je zaista čovek koji će uvek da me podrži, ali s obzirom da je u poslu već više od 25 godina, kaze da se malo umorio, to je konstantna borba, on radi male filmove, naravno nisu svi ovako mali, budžeti su uglavnom do milion dolara, ali svaki od tih filmova je uvek strašna borba da film na kraju izađe, da se prikaže negde i nađe svoje mesto u ovom superkomercijalizovanom filmskom svetu.

JK: Znam da predajete na Nju Skul univerzitetu (The New School University) u Njujorku, gde ste i magistrirali. Kako ste se otisnuli u oblast pedagoškog rada ?

VN: Da, tamo sam magistrirao, oni imaju relativno mali ali jako dobar filmski odsek. To je njliberalniji fakultet u Americi, imaju jako dobru tradiciju, najpoznatiji su po tome što je kod njih osnovan Actors Studio. Ja sve to nisam znao kada sam tamo došao, da je Nju Skul bio formiran od strane intelektualaca, uglavnom jevrejskih, koji su otišli iz Evrope pocetkom XX veka... Breht je bio tamo, Piskator – od tada se razvila tradicija za neke liberalne svari. Tamo su, recimo, predavali Adorno, Arnhajm...
Ja sam tu krenuo da predajem slučajno, eto, može da se kaže da mi se sve se to tako izdešavalo kao u nekoj priči. Kada sam se vratio u Beograd 1991, posle magistrature, i radio za televiziju studija B, profesionalno su počele da mi se dešavaju sve neke dobre stvari. Posle je krenuo rat, i ja sam rešio da se vratim u Njujork. Zapravo, tri dana pre nego što sam se vratio, sedeo sam sa Borkom Pavićević, Radetom [erbedžijom i još nekim ljudima, i sve je bio onako... obično... pili smo kafu ... dva dana kasnije bio sam u Njujorku i jedini posao koji sam našao, a to je bilo baš u trenutku kada je donet zakon protiv pušenja u restoranima, bio je da sedim u restoranu i da ako neko zapali cigaretu ustanem i kažem mu da mora da je ugasi - a to za pet dolara na sat!!! To je tipična njujorška priča...

Počeo sam da predajem tako što sam prvo našao posao na filmskom odseku Nju Skul univerziteta, radio sam sa opremom, iznajmljivao kamere. Onda se 1996. desilo da dan pred početak semestra tri profesora jave da ne mogu više da predaju. Tako su mene pitali da li bih ja mogao da predajem produkciju, prvi i drugi kurs, tako je krenulo, studenti su bili zadovoljni, a i ja. Zatim sam napisao predlog za novi kurs. Naime pogledao sam raspored svih predavanja na Nju Skulu i video da oni nemaju neke predmete. Tamo (u Americi) su filmske škole vrlo pragmatične u smislu da reditej uči sve ono tehničko: kameru, montažu - ali sa druge strane vrlo malo uče estetiku i teoriju koju bi mogli da primene u rediteljskom radu. Moj predlog je bio da se uvede estetika režije, sa ciljem da â studentima da neko razumevanje estetike filma iz istorijske perspektive, da rade neke vežbe itd. Za njih je to bila prilično nova stvar i smatrali su da je to sve jako komplikovano, da je moj spisak literature preobiman i da su knjige na njemu preozbiljne. Morao sam da se borim protiv maksime “education shoud be fun” tj. da obrazovanje treba da bude zabavno – do izvesne mere se slažem ali smatram da je potrebno i teorijsko poznavanje filmskog jezika.

Eto, od toga je krenulo, posle sam honorarno predavao na još nekoliko fakulteta, dok me nisu primili za stalno na Nju Skul gde sam sada u statusu koji odgovara mestu asistenta na našim fakultetima, predajem uglavnom režiju i produkciju.

JK: U to vreme nastao je vaš prvi igrani film "Burn" ?

VN: Da, i to je proizvelo kao posledicu jednu drugu dobru stvar: naime, “Burn” sam napravio na samom početku prakse korišćenja digitalnih kamera, mi smo bili jedni od prvih, barem u Americi, film je snimljen 1997 – 1998, iako je zvanično izašao tek 2000. Ja sam tada došao na ideju da predložim da se drže predavanja i iz digitalnog filmskog snimanja. Prvo su me malo belo gledali, ali sam ipak uspeo to da uvedem – i usput sam stekao reputaciju stručnjaka za digitalno snimanje.

JK: “Burn” se prikazivao u Beogradu ?

VN: Uh, to je duga priča, u kratkoj verziji to je bilo ovako: film je bio potpuno digitalno uradjen, a nismo imali para da se napravi kopija na traci. I, sasvim slucajno, kada je neko film nosio za Beograd, momci iz Low-Fi videa i Cinema Rex-a su ga videli i jako im se dopao. Oni su, za naše uslove, radili nešto sasvim novo, a "Burn" je bio negde u tim okvirima. Tako su ga prikazali u okviru programa Mikrokino FEST-a u SKC-u, u prolece 2001, pa je bio prikazan i u Domu omladine, u Pogonu, zatim nedelju dana u Kinoteci, i onda van Beograda, u Nišu, Novom Sadu itd. U principu, prikazivao se po nekim alternativnim digitalnim projekcijama u još nekoliko zemalja u Evropi, bio je na nekoliko festivala, u Americi je dobio i jednu nagradu, bio je otkupljen za televiziju.
“Burn” je uradjen potpuno bez para, nastao je više iz neke frustracije i zasićenja čekanjem da se projekat, kao što se govori i tamo i kod nas, spakuje. U tom procesu pakovanja je zapravo najbitnije traženje para. Ja sam tada imao neki scenario, koji još uvek nije uradjen i čeka vec destak godina, pa sam probao nešto da radim sa Džimom, bilo je tu pominjanja nekih raznih imena glumaca, tri-četiri puta je trebalo da snimamo, ulazili smo u pred-produkciju pa se uvek nešto dešavalo što bi sprečilo da se stvar zaista uradi. To je trajalo jedno tri godine, meni se to smučilo i onda sam shvatio da je jedina varijanta da se nešto radi drukčije. Tako je nastao "Burn" sa kojim je rođena i moja reputacija da stvaram čuda bez para, često mi potencijalni producenti kažu da sam već pokazao da umem da se snađem i bez sredstava i zašto se onda uopšte mucim da nešto tražim…

JK: Da li biste rado radili na 35mm kada bi vam neko to omogućio ?

VN: Pa naravno !!! Ma da i jedno i drugo ima svoje prednosti. Kada se pojavila digitalna tehnologija bilo je mnogo razgovora o tome šta je bolje. Piter Broderik, kao jedan od učesnika u tim debatama i čovek koji je jako mnogo radio u nezavisnim produkcijama, rekao je sledeću jako pametnu stvar: "Ako sve gledamo sa optimističke strane, možemo da kažemo da nam je sada omogućeno da radimo filmove za džabe, što bi trebalo da nam daâ prilike da vidimo neke priče koje nikada nismo videli i da čujemo neke glasove koje nikada nismo čuli; a sa pesimističke strane, ovo će biti strašno jer smo do sada godišnje imali 500 loših filmova, a od sada ćemo ih imati verovatno 5000". U suštini, mislim da je rezultat više ovo drugo.

Demokratizacija tehnologije je sigurno dobra. Ima tu i tamo ekstremista koji misle da je film mrtav i da sve treba da se radi digitalno... ali kao što knjiga nije prevazidjena, tako će i filmska traka da opstane. Film "Ljubav" nikada ne bi bio snimljen da nije bilo digitalne tehnologije jer je budžet bio takoreći nepostojeći, tako da je izvaredna stvar što nam je tehnologija omogućila da se ovaj film ipak realizuje; da je situacija bila drukčija sigurno da bih ga pre radio na filmskoj traci.

JK: Da li vaši studenti imaju prilike da rade na filmskoj traci ?

VN: Da, apsolutno, to je deo programa, uglavnom snimanju na 16mm ma da je sada digitalna tehnologija usvojena i zbog jednostavnosti. Snimanje na filmskoj traci je sve ređe jer je skupo i organozaciono kompliovan, dakle nema više ni montažnih stolova, to vise niko ne koristi... Ali, problem je kada studenti uzmu digitalnu kameru i mnogo manje pažnje posvecuju kompoziciji, svetlu i tim nekim filmskim elementima. Prosto nemaju naviku da razmišljaju jer rade sa tom lakom tehnologijom – dok oni koji su radili na filmu imaju drukčije oko, drukčije razmišljaju o kadru. Dakle, rad sa filmskom trakom je jako koristan, tj. neophodan.

JK: Ko su za vas reperne vrednosti u jugoslovenskoj kinematografiji, mislim na Jugoslaviju od posle Drugog svetskog rata pa naovamo, i u Srbiji danas ? Kog filma se sećate da vas je fascinirao ?

VN: Živojin Pavlović i svi njegovi filmovi, kao i Želimir Žilnik koga sam upoznao tek sada u Njujorku, prošlog leta... to je bio fenomenalan trenutak. Meni je oduvek bilo jako zanimljivo to što on radi... Eto, to je ono što mogu da kažem da me je zaista fasciniralo. Od novijih, svidja mi se šta radi Srđan (Dragojević) i još nekolicina... u principu su mi zanimljviji filmovi koji su malo drugačiji, koji imaju taj neki "iskorak" ... Poštujem apsolutno sve klasike svetske i domaće kinematografije, ali ako iz domaće treba da izdvojim to su Živojin Pavlović i Želimir Žilnik.

JK: U svetskom filmu ?

VN: Ima ih jako jako mnogo : Vong Kar Vaj mi je jako interesantan, Lars fon Trir mi je bio jako zanimljiv, još uvek je ustvari, ali ranije je bio bolji. Zapravo mi skrenu pažnju reditelji koji rade neke stvari koje su malo drugačije. Rang liste je nemogće praviti i ima nekih reditlja koji su apsolutni klasici, kao Kurosava pa sam zato pomenuo samo ove skorije... Meni je, recimo, Godar i dalje jako zanimljiv, iako je on u Americi nepostojeći, pola mojih studenata čak ne zna ko je on, a meni su i dan danas njegovi filmovi strašno zanimljvi, iako je čak u Evropi nestao iz nekog fokusa...

JK: Da li mislite da su i u kinematografiji osim kvaliteta u pitanju modni trendovi ?

VN: Svakako... Meni lično su zanimljivi filmovi koreanaca, ne svih, ali na primer Kim Ki Duka i Park Čan Vuka. Njihovi filmovi funkcionišu uz pomoć nekog jezika koji poznajemo, ali dodaju nešto malo drukčije i svoje, a to je naravno interesantnije nego da vidimo ono što smo već videli. Jako mnogo filmova koji sada izlaze su neka repeticija, repeticije, repeticije, ne poričem da medju njima i jako dobrih. Ipak, još uvek više volim da vidim nešto novo, što ima neki svoj pečat, novi pristup.

JK: Sledeći projekat već postoji, da li imate želju da radite sa nekim glumcima iz bivše Jugoslavije ... ili iz Srbije ?

VN: To će zavisiti od materijala. Sledeći film je vezan direktno za Ameriku, pa će to da odredi kasting. Nisam jako pratio šta se kod nas dešavalo u poslednjih desetak godina, a čuo sam da ima novih dobrih glumaca. Ako budem imao prilike, a nadam se da će se to desiti u nekoj skorijoj budućnosti, voleo bih da mogu da uradim neki film i tamo (u Srbiji), onda će sigurno tu biti i naših glumaca.