Небојша Радосављевић, редитељ филма "Милош Бранковић"

ПОЛИТИЧКА (НЕ)КОРЕКТНОСТ

Филм "Милош Бранковић" је редитељски првенац Небојше Радосављевића, који потписује и сценарио за овај филм. Публика ФЕСТ-а има част да присуствује премијери филма који ће представљати Србију у такмичарском програму Европа ван Европе.

На питање «О чему је филм?» редитељ и сценариста, Небојша Радосављевић каже:

«Мој филм говори о доброти у провалији проклетства...Овај филм је радикално песимистичан, а кроз ту призму се назире оптимизам једноставности. Овај филм свакако нема слушкињску улогу у друштвеној глади за забавом.

МИЛОШ БРАНКОВИЋ је политички некоректан. И то из разлога што сматрам да је политичка коректност смоквин лист за глобализацију културе и друштва. Не желим универзалност, јер универзално не дефинише човека. Универзално може да буде поредак безличног.

Ово је првенствено београдски, па онда српски филм. Филм о лошим ситуацијама које нам се дешавају, о ономе што нас боли, о нашим мукама… Што би рекао Толстој: ‘Сви смо несрећни на различите начине’.

У филму се појављује више младих глумаца, који још увек нису избогињани популарношћу. Подсвесно, док гледате филм, то доприноси аутентичности приче и правој димензији истине.

Јована Стипић, глумица у филму

ВИШЕ САМ ОД ФАТАЛНЕ ЖЕНЕ

Насловну женску улогу у филму " Милош Бранковић" глуми млада глумица Јована Стипић. Она тумачи лик Александре, младе жене која се бави новинарством и покушава да се на прави начин бави својим послом у прилично хаотичном времену. У тим компликованим односима који владају у земљи, лик који Јована тумачи,бива оптужен за лаж, због истине за којом трага. Њу прати несрећна судбина која и није тако ретка у данашње време.

У упознавању свог лика, Јовани је веома помогао редитељ Небојша Радосављевић. Истиче да је са њим имала сјајну сарадњу. Упознали су се пред почетак снимања и добро се разумели јер је у стању да стрпљиво и пажљиво ради са глумцима. Допада јој се његова мирна енергија, мирна редитељска сталоженост која јој је пријала упркос хаотичној атмосфери током снимања филма.

О томе што је у досадашњим филмовима глумила фаталне жене, Јована каже:

- То што глумим заводнице, мени као младој глумици се и не допада много. Волела бих да играм различите улоге и судбине. У позоришту сам у прилици да бирам различите улоге, док на филму још увек нисам. Надам се да ће редитељи видети још нешто у мени осим фаталне жене. Свакако да је то вероватно оно прво што пада у учи кад ме неко погледа. Лик који тумачим има сличности са мном, носимо сличе емоције у себи.

B2B

НИЧИЈЕ ДЕТЕ

Режија: Марко Сопић
Сценарио: Вук Ршумовић
Продукција: BaBoon Production, Србија

У рано пролеће 1988 тројица ловаца проналазе дивље дете које живи с вуковима дубоко у планинама Босне. Ловци одводе дечака са собом и остављају га у најближој полицијској станици у Травнику. Пошто не могу да сазнају дечаков идентитет, полицајци одводе дечака у локални центар за социјални рад где га назову Мухамед Пурћурица и процене да има 11 година Недуго затим, шаљу га у Београд, у Дом за незбринуту децу ''Васа Стајић''.

Пошто је стигао у Београд, Мухамед је додељен Душану Илићу - Илкету (24), младом кућепазитељу који се мало пре тога запослио у сиротишту. Због дечакове неухрањености, бројних повреда и инфекција, Илке одводи дечакау дечју болницу ''Мајка и дете'' у Београду. Неколико дана касније Мухамед се враћа у сиротиште с медицинским извештајуем у коме се каже да је дечак психички здрав, али скоро без икакве шансе за ментални напредак.

Друга деца у сиротишту имају помешана осећања према Мухамеду - од одушевљења до страха. Дечак је преплашен. Мумла, спава на поду и избегава однос с другима. Жика, осамнаестогодишњак, најстарији у сиротишту, непрекидно покушав да упостави контакт са Мухамедом. Жика открива Мухамедову фасцинацију кликерима и поклања му шарени кликер ''мачје око''. Дечак одговара тако гласно и неартикулисано узвикне.

Супротно медицинским извештајима, Мухамед напредује дружећи се с Илкетом и Жиком. Уче га како да спава, како да једе за столом, одлази у тоалет и хода с ципелама на ногама.

Један од дечака из сиротишта украде Мухамедов омиљени кликер. У очајничком и безнадежном покушају да га врати, Мухамед изговара своју први реч: ''Дај, дај!''. Одушевљен и охрабрен Илке одваја још више времена да га научи да говори. Његов напредак је неописиво брз. Како време пролази, Мухамедов вокабулар је све већи и он почиње да похађа школу у сиротишту. Учи да чита и пише с великим напретком. Пет година пошто је дошао у сиротиште, Мухамед је постао скоро потпуно социјализован млади човек.

Година је 1993. Рат у Босни бесни. Из босанског центра за социјални рад из Травника, стиже писмо у Београд с захтевом да се Мухамед што пре врати у Травник. Илке очајнички наговара Мухамеда да се не врати. Мухамед је неспокојан и двоуми се да ли да поклекне под Илкетовим убеђивањем и растућом побудом да оде. На крају, први пут у свом животу, доноси самостално одуку. Остављајући своју колекцију кликера - своју највећу драгоценост - хитно одлази у Босну.

Чим је стигао, одмах је упућен у војску републике Босне и Херцеговине и послат на фронт. Осећа се као странац међу људима које не познаје и који га не разумеју. Једне ноћи, смештен дубоко у шуму, скида своју униформу и бежи. Данима лута по шуми. Једног јутра, пије воду са извора. Чује се пуцањ. Непознати метак га погађа. Његово беживотно тело пада у воду.

Филм ''Ничије дете'' заснован је на истинитој причи. Никада није утврено да ли је Мухамед Пућурица био муслиман, Хрват или Србин.

Променићу име

Режија: Марија Сакан
Сценарио:Марија Сакан, Тигран Ксмалиан

Ово је прича о две жене. Соња (34) је веома лепа жена и диригент мушког тринаесточланог хора. Она живи у Алаверду, малом граду у Јужној Јерменији са четрнаестогодишњом ћерком Ануш.

Соњине обавезе са хором су веома велике. Хор има заказан концерт почетком априла, и она има само месец дана да доведе наступ до савршенства. Ануш јој нимало не олакшава ствари. Она је обузета својим чудноватим замислима.

Сваког дана она измишља неку нову шашаву активност као што су цртање по зидовима на возној станици или стављање воћа у провидне пластичне кесе све док се, због неизбежног труљења појаве нови облици живота . Или би једноставно покушала да добије нови пасош на име Анико Инаго, јер је то име јунакиње њене омиљене јапанске књиге.

Наравно, нема ни једног пријатеља, јер су сва остала деца знатно другачија.

Филм приказује поглед из Аникине перспективе- њена поезија се може чути као нарација, а видимо и њене слике и колаже. У међувремену, мајчине пробе хора се настављају. Анико не може да чује музику- за њу, то су само покрети дисања, делови речи, покрети мајчине руке, широко отворена уста згодних мушкараца. Од те тачке, њена машта ступа на сцену и видимо Соњу како води љубав са сваким од чланова хора. Сваки од њих има свој начин вођења љубави. Гледамо њихову кожу и мишиће до детаља, маље на њиховим рукама, и на крају, њихове веома сназне гласове. У стварном животу, чини се да оваква веза између Соње и њеног хора може и бити истинита јер су они веома благи међу собом а тензија између њих је огромна.

Али, за Соњу је све то превише. Она одлучује да пошаље ћерку код рођака који живи у престоници. Он је богат и Соња се нада да ће једна седмица у великом граду мало смирити Ануш. У најмању руку, она ће имати мирну недељу пред концерт.

Током своје прве посете престоници, Анико проводи целу седмицу у кући, и прошета са 50-огодишњим рођаком једино последњег дана, у недељу. Он јој покаже најлепша места у граду и буран градски живот и третира је као прави софистицирани џентлмен. Током њихове шетње, он буди жену у њој својој префињеном отменошћу, и она, својом невиношћу, ломи његову самодовољност(саможивост). Ово откриће води је до изненадне али и веома остељиве среће.

У тренуцима након овог "откровење", Анико схвата да је човек који је на њој мртав. Рано је ујутру. Девојчица трчи градом који изгледа чудно и окрутно. Долази до малог језера на периферији града и улази у воду, пада, устаје, и пада поново. Док сунце излази, гола девојчица седи на падини брда. Усамљено бледо тело насупрот целог света испред ње.

Касније истог дана је Соњин концерт. Соња је помало нервозна, али јој је драго што је њена ћерка у дворани. Хор почиње изведбу. Пратимо дуг кадар човека који пева. На програму је древна јерменска литургијска песма. Врло храбро од Соње, обзиром да је ово први пут да се ова врста музике изводи ван цркве. Анико седи у публици, опчињена музиком. И по први пут стварно разуме смисао музике. Открива да су тела само љуштура душе, продуховљене душе којој болно недостаје присуство Бога.

ЈОШ УВЕК ХОДАМ

Сценарио и режија: Јаки Јоша
Продуцент: Yакy Yосха Лтд., Иѕраел

Обећали смо да последњих дана наш народ неће подићи мач против другог народа, нити ћемо знати за рат икада више – али нисмо одолели да прекујемо своје плугове у мачеве, а своје српове у копља.

Мајкијев срчани напад, у уводној сцени, је једини предвидљив догадјај у његовом животу. Узимајући у обзир његов несрећан живот, жену алкохоличарку, отудјеног сина, трауматичне прошлости у Специјалним снагама, рускињу љубавницу и огромне коцкарске дугове, није јасно шта ће га прво уништити - његова самодеструктивна природа или мафија која га јури. Почетак рата у Либану иронично даје Мајкију одмор од његовог личног хаоса – његовог постојања.

"Још увек ходам" се одвија у Тел Авиву, пред крај рата у Либану. Средовечни Мајки, бивши припадник Специјалних јединица, И бивши СХАБАК (Израелски систем безбедности) агент, проводи ноћ у казину и губи читаво богатство, због чега упада још дубље у дугове. Сада, у четири ујутру проналазимо Мајкија како лежи на киши у мрачној улици, у сред срчаног напада.

Док се Мајки опоравља од операције на отвореном срцу, сазнајемо да је ожењен Лауром, у том тренутку алкохоличарком, а пре тога као и сви остали ликови у причи – препредена, лепа и обећавајућа млада особа. Такодје, откривамо да је Апсолон, његов син, који га у исто време и осудјује и воли, повезан са Олгом, руском емигранткињом, бившом проститутком. Мајки је срамно отпуштен из своје елитне војне јединице, а касније и из СХАБАК-а. Једанпут за показивање неприкладног сажаљења према непријатељу- чувајући тринаестогодишњег арапског "терористу", а затим за неправедну октурност – убијање невиног и ненаоружаног арапина, оца шесторо деце.

Пратимо Мајкија како открива да његова породица, његова љубавница и браћа у војсци, не могу да га заштите од његовог пада све дубље и дубље у јаму коју је сам себи ископао. Гледамо Мајкија како се бори да поправи своје грехе и злодела, док га мафија јури због коцкарских дугова.

Четврта конференција за новинаре

Гости из Киргистана Асема Токтобекова и Тнчтик Абилкасамов, глумци у филму „Потпуни мир“ Ернеста Абиџапарова који се приказује у програму "Европа ван Европе" и такмичи за награду ФЕСТ-а, представили су се јуче у Сава центру на конференцији за новинаре. Филм прича причу о девојци из града која против воље родитеља одлази на село, код свог вереника. Његова породица жели да венчање прође по традиционалним киргијским обичајима, чиме се проблематизује виђење народног обичаја „отмица младе“, чак и по цену да живе заувек срећни.

„Раније је то био обавезан обичај у народу, мада и данас постоје спорадични случајеви да се млади упознају на овај начин. У градовима ситуација је доста другачија“, прокоментарисала је Асема Толтобековa, која тумачи главну улогу у филму. Она додаје да лик прати несрећан сплет околности у коме она најпре разочарана у свог бившег вереника, допада у руке традиционалиста који је одводе по строгим народним обичајима. Поштујући, управо те обичаје, она долази у лични сукоб да ли се одупрети или не. С обзиром да се филм „Потпуни мир“ налази у такмичарском делу 36. ФЕСТ-а, на питање новинара да ли очекују награду жирија у овој конкуренцији, глумци су изразили скептичност али у исто време и жељу да се њихов рад на овај начин призна. До сада ово остварење проглашено је за филм године од стране Киргизија филма и приказан на фестивалима у Ротердаму и Котбусу где је добио многе позитивне критике.

Награђени Оскарима и Наградама Независног удружења филмских радника

Као и претходних година на ФЕСТ-у има и филмова који су били номиновани за Оскара, а велики број њих је инаграђен Оскарима.

Најбољим је проглашен филм "Нема земље за старце", који је освојио и награде за најбољу режију, адаптирани сценарио (Браћа Коен) и најбољу епизодну мушку улогу (Хавијер Бардем).

Филм "Биће крви" освојио је награде за најбољу главну мушку улогу (Даниел Деј Луис) и најбољу камеру (Роберт Елсвит). Награду за најбољу музику освојио је филм "Покајање" (композитор Дарио Маранели), а филм "Свини Тод" за најбољу сценографију.

Публика ће вечерас бити у прилици да погледа и филм "Заклетва" Дејвида Кроненберга, који је имао номинацију за најбољу главну мушку улогу (Виго Мортенсен).

Дан раније додељене су и Награде Независног удруженја филмских радника  , које многи називају независним Оскарима. Међу добитницима нашао се Џулијан Шнабл за најбољу режију филма "Ронилачко одело и лептир", а освојио је и награду за најбољу камеру (Јануш Камински), а био је номинован и за најбољи филм. Занимљиво је да је имао и четири номинације за Оскар, а није освојио ни једну. Награду за најбољег продуцента освојио је Нил Коп за продукцију филма "Парк Параноја" у режији Гас Ван Санта.

Добитници Оскара:

Најбољи филм- "Нема земље за старце"

Најбоља главна мушка улога- Даниел Деј Луис "Биће крви"

Најбоља епизодна мушка улога- Хавијер Бардем "Нема земље за старце"

Најбоља режија- Џоел и Итан Коен "Нема земље за старце"

Најбољи адаптирани сценарио- Џоел и Итан Коен "Нема земље за старце"

Најбоља камера- Роберт Елсвит "Биће крви"

Најбоља музика- Дарио Маранели "Покајање"

Најбоља сценаографија- "Свини Тод"

Награде Независног удружења филмских радника:

Најбоља режија- Џулијен Шнабл "Ронилачко одело и лептир"

Најбоља камера- Јануш Акмински "Ронилачко одело и лептир"

Најбољи продуцент- Нил Коп "Парк Параноја"

ДАНАС НА КОНФЕРЕНЦИЈИ ЗА НОВИНАРЕ

Редитељ и екипа филма " Милош Бранковић"

ДАНАС НА ПРОЈЕКЦИЈАМА ЗА НОВИНАРЕ

10.00 НИШТА ЛИЧНО (97')
14.00 ПИКАСО (72')
15.30 НЕО ЛОУНГЕ (83')
17.00 РУСКИ ТРОУГАО (123')
19.15 ХИЉАДУ ГОДИНА ДОБРИХ МОЛИТВИ (83')
21.00 ВОЗ ЗА ДАРЏИЛИНГ (91')

SUMMARY

Nebojsa Radosavljevic, director of „Milos Brankovic

“Milos Brankovic” is the first film of director Nebojsa Radosavljevic, who is also the scriptwriter. The spectators of FEST have the honor to attend the premiere of the film that will be presenting Serbia on the competition program Europe out of Europe.Asked what’s the film about, the director and scriptwriter Nebojsa Radosavljevic says: “My film is about goodness in the abyss of damnation… This film is radically pessimistic and through that optic one can perceive the optimism of simplicity. This film is definitely not about to serve the social hunger for entertainment.“Milos Brankovic” is politically incorrect, because I think that political correctness is the fig leaf for the globalization of culture and society. I don’t want universalism, because universalism does not define man. Universalism can be a system of the impersonal.This is first and foremost a Belgrade film, and then a Serbian film. A film about bad situations happening to use, things that are hurting us, our torments... As Tolstoy said: “We are all miserable in different ways.”
Starring in the film are several young actors, who have yet to become popular. Subconsciously, when you watch the film, this factor contributes to the authenticity of the story and the genuine dimension of truth.

Jovana Stipic, Actress in the Film “Milos Brankovic”

“Milos Brankovic” of director Nebojsa Radosavljevic will see its premiere in the framework of the program “Europe out of Europe”. In this story about crime, justice and punishment, we follow the lives of two people in love, the life of which turns into a nightmare. The main female role is played by Jovana Stipic. She plays Alexandra, a young reporter who is trying to do her job right in chaotic times. She is trying to find the truth and to believe in it. In these complicated relationships in the country, the character Jovana is playing ends up accused of a lie because of the truth she is seeking for. Consequently, Alexandra looses the love she has been fighting for. Her fate is unfortunate as the one of many other people in our time.In getting to know the character she had to play, Jovana was very much helped by director Nebojsa Radosavljevic. She says to have had excellent cooperation with him. They met in the wake of the shooting of the film and connected well, because he was able to work with the actors with patients and care. She likes his calm energy and composure, which did her well in spite of the chaotic atmosphere during the shooting.About the fact that she always played femmes fatales in her previous films, Jovana says:
“As a young actress, I’m not too happy about playing vamp women. I would like to play different roles and fates. In the theatre I had the opportunity to choose different roles, but on film it’s still not the case. I hope that directors will recognize in me more than a femme fatale. Nevertheless, it is definitely the first thing notices about me. The character I play is somewhat similar to me, we carry similar emotions inside.

The 4th Press Conference

Guests from Kyrgyzstan Asema Toktobekova and Tnchtik Abilkasimov, actors in the film “Total Peace” of Ernest Abidjaparov, which is playing in the framework of the program “Europe out of Europe” and competing for the FEST Award, introduced themselves yesterday on the press conference in Sava Centar. The film is a story about a city girl who, contrary to her will, goes to the village to her fiancé’s. His family wants the wedding to be conducted according to traditional Kyrgyzstani traditions – bringing to light the popular custom of “abducting the bride” – even at the price of an unhappy marriage. “In the past, it was an obligatory custom and there are cases of it subsisting to this day. In the cities, thought, the situation is much different”, said Asema Toltobekova, who plays the main character in the film. She adds that her character is plagued by an unhappy set of circumstances in which she is first disappointed about her former fiancé, only to end up abducted by traditionalists, according to strict popular traditions. By observing those traditions, she has to fight a personal conflict over whether she is going to resist or not. In view of the fact that the film is part of the competition part of FEST, the journalists asked whether they expected the award of the jury. The actors said they were skeptical about it, but also voiced the desire for the work to be recognized in such a way. “Total Peace” was proclaimed “Film of the Year” in Kyrgyzstan and has been shown on the festivals in Rotterdam and Kotbus, where it was positively commented on.