Џоана Васкез Аронг, редитељка филма ''Нео Лаунџ''

У Пекингу, граду препуном изненађења и супротности, многи траже уточиште у модерном бару, Нео Лаунџ, који води шик пар из Шангаја. Филм прати годину дана у животу бугарске џез певачице након прве свирке током епидемије сарса и великог италијанског бизнисмена чије журке у раскошној кући, како се чини, никада не престају. Овај документарни филм проглашен је најбољим на фестивалима у Манили, Бриселу, а на Фестивалу Азијатикафилммедијале у Риму добио је специјалну награду. О свом раду на овом филму, редитељка Џоана Васкез Аронг каже:
-Одлука да снимам овај филм, који прати експанзију Кине и Пекинга, заправо и није била промишљена. Када сам први пут крочила у Нео Лаунџ срела сам се са ликовима из целог света који пију шампањац и пуше цигаре. Све то ми је изгледало надреално. То је била нека друга страна Кине коју ја нисам успела да видим ни на филму ни на телевизији. Убрзо после тога, пошто сам упознала људе који су на неки начин покушавали да започну нови живот или створе нови идентитет у Кини, све ме је то заинтригирало. Прво ми се чинило да би било лепо снимити дугометражни играни филм базиран на догађајима из Нео Лаунџа, тј. на доживљајима људи који тамо долазе. Предомислила сам се децембра 2003. године када сам видела изразе лица својих пријатеља када сам их одвела тамо. И њима се све то што су видели чинило толико надреалним...убедили су ме да узмем камеру у руке и почнем да снимам. Убрзо сам постала свесна чињенице да је убрзани развој Пекинга заправо део живота и мотивације сваког становника тог града. Због тога је тај развој постао главни " лик" у мом филму. Срела сам своје актере у гужви док сам " висила" у Нео Лаунџу. Почела сам да их упознајем и да се зблиџавам са њима током еподемије САРС-а ( март- април 2003. године).Неколицина нас, који нисмо били службеници компанија и амбасада у Пекингу, је одлучила да остане. Ма колико то чудно звучало, тај период је за нас био најлепше време које смо провели у Пекингу. Није било саобраћаја, ваздух је био чист, није било редова и гужви... нисмо морали да идемо на посао и у школу. Била је то иделана прилика да се боље упознамо. Изгледало је као да се развила посебна врста солидарности међу нама који смо " заборављени". Већи део екипе коју сам ја упознала је " висила" у Нео Лаунџу и на још једној тераси. Само због једне ствари ми је жао што тада нисам имала камеру, тј. што нисам снимала; журке су трајале до 7-8 сати ујутру, из ноћи у ноћ. А та два места су била дупке пуна. Када данас о томе размишљам, све ми изгледа као сан.

Филм "Завет"

Марија Петронијевић, глумица у филму ''Завет''

Филм Емира Кустурице ''Завет'' своју премијеру имао је на прошлогодишњем Канском фестивалу. Главне улоге у овом филму тумаче млади глумци Марија Петронијевић, која тумачи лик Јасне, и Урош Миловановић у лику Цанета. Обоје су улоге у филму добили преко кастинга на коме се пријавило готово четири хиљаде људи из Србије и Босне. Истичу да је снимање било напорно јер је трајало готово седам месеци, али да су уживали у сарадњи са Емиром Кустурицом за кога имају само речи хвале.Кад говори о свом лику Марија каже да је реч је о младој девојци, потпуно обичној која похађа школу и води сасвим обичан живот. Она не зна за други ''посао'' своје мајке која се ноћу проституише у јавној кући. Познат јој је само мајчин дневни посао васпитачице у оближњем вртућу. Лик Јасне који тумачи је наиван и добар. До заплета долази кад у њен живот уђе Цане који прво хоће да је запроси, па је потом прати и не пушта из вида. Њихов први сусрет се одигра на мосту и од тог тренутка он почиње да јој се удвара. Управо он открива посао њене мајке, која је под утицајем макроа и чија је намера да и Јасну увуче у тај посао. Цане је упозорава на то међутим Јасна му не поверује. Она бива киднапована и одведена у јавну кућу, а Цане је одлучан у намери да је спаси. Он успева и одводи је у село. Ту њихова прича добије срећан и коначан крај јер се они венчају чиме Цане испуњава свој завет у потпуности, каже Марија:
-Мислим да оно што је Цанета привукло Јасни јесте њена лепота. Иако у сцени њиховог првог сусрета видимо и девојке које су атрактивније, Цанетов поглед остаје на њој. Он је непосредно пре тога дошао из села, није имао контакта са девојком попут ње. Њему се заправо десила љубав на први поглед, а ни Јасна није остала равнодушна. Постепено се све развија између њих и на крају имамо срећен завршетак.

Урош Миловановић, глумац у филму " Завет"

Урош Миловановић тумачи лик Цанета – детета са села које живи са дедом. Кад деда осети да му се смрт приближава, он пошаље Цанета у град да прода краву, купи икону, нађе себи жену и донесе нешто за успомену. У граду његов лик покушава да се снађе, међутим успе да улети у проблеме са криминалцима. На крају се све заврши како треба. Цане се враћа у село мислећи да му је деда умро. Међутим, деда је пред венчањем, чека Цанета и срећа је огромна, каже Урош Миловановић и додаје:
-Александар Берчек ми је пуно помогао и пружио подршкуу многим тренуцима. Био је уз мене кад је имао трему и чинио све како бих се опустио.

И Марија и Урош истичу како ће сигурно остати у свету филма јер искуство које је иза њих уверило их је да је глума њихов прави позив.

Косанкa Ђекић, глумицa у филму "Завет"

Једну од запажених улога у филму Емира Кустурице ''Завет'' остварила је и Косанка Ђекић. Она тумачи лик мајке која преко дана ради у обдаништву, и са својом ћеркм живи у сиромаштву. На моменте је груба жена. Зна да посао чиме се бави јесте деструктивна ствар, али не може да се одупре том моћнику. То све ради због боље будућности своје ћерке. Као и сваки родитељ, жели да свом детету обезбеди што боље услове за живот. Она не успева да одоли нити шарму нити моћи локалног моћника и почиње да ради у његовој јавној кући. Чак и кад покуша да одустане од свега, не успева већ се изнова враћа. Да ствар буде горе, он је одлучан у намери да и њену кћерку Јасну (Марија Петронијевић) укључи посао.На крају све буде како треба. Кад говори о томе како је добила улогу у филму Косанка каже како је све сплет срећних околности:
- И пре него што смо се срели Емир је имао у мислима моју физиономију и темперамент. Међутим, то ништа не значи све док се не појавите тамо. Кад су ме звали његови организатори с речима да Емир жели да глумим у филму, била сам потпуно затечена. Мислила сам да се шале са мном. Нисам имала пуно времена за размишљање али сам била свесна ситуације која ми се десила. Спремила сам се и отишла у Мећавник на пробно снимање. Одмах сам добила текст док су ми осећања била помешана. Била сам пресрећна, јер сам срела неке људе које у нормалним животним околностима никад не би срела. Следећег дана ми је јављено да сам добила улогу. Била сам одушевљена и нисам могла да верујем. Сва сам дрхтала. Потом је уследило снимање где су сви учесници у филму имали сјајан третман. Живели смо на Мећавнику. Били смо лишени сваке бриге. Оно што је једино било на нама јесте да одглумимо што је могуће боље и да слушамо редитеља и одговоримо на сваки његов захтев. На пример у филму имамо сцену кад лику кога тумачи Мики Манојловић тече крв. То је била права крв чиме је Емир био одушевљен. Тај кадар није смео да се прекида. Требало је да ударим Микија чашом које су за потребе филма прављење од шећера управо да би се избегле повреде. Разбила сам око 6 чаша о његову главу и у једном тренутку сам видела како му цури крв. Осећала сам се ужасно, хтела сам да прекинем кадар, међутим то сме само редитељ да уради. После сам плакала и Емир ме је утешио рекавши да је све то филм. Насупрот томе, имали смо пуно веселих ситуација. У једној сцени моја ћерка у филму Јасна и њен удварач Цане треба да ме носе јер сам повређена. Како су ме носили, успели су да ме испусте и ја сам пала на под. Било нам је урнебесно смешно. Сви су сем нас били озбиљни, ми смо се смејали и само чекали кад ће Емир да нас опомене. Био је задовољан на крају.

Б2Б

Беснило

Режија и сценарио: Емин Алпер

Истанбул је жариште политичког сукоба. Наоружане трупе изводе бобмашке нападе из неурбанизованих средина а полиција све више угњетава цивилно становништво. Два брата, иначе потпуно индиферентна према овим дешавањима, бивају неизбежно увучена у само средиште немира.Кадир је управо отпуштен из затвора након много година. Његов једини циљ је да пронађе свог млађег брата, од кога је одвојен још пре много година, да би поново успоставио бар привид топлине породичног живота. Он налази посао уз помоћ угледног пријатеља из свог села, Мевлута, који је високо рангиран полицајац. Његов посао је да скупља отпатке по целом граду и да испитује да ли има трагова материјала од којих се праве бомбе. Ако му то пође за руком, он ће добити посао полицајца у станици. Кадир одучевљено прихвата посао и потом проналази брата Ахмета у самом граду у коме ће радити.

Испоставља се да је Ахмет усамљени, интровертан дечко који је много година без запослења, и тренутно је веома депресиван, будући да га је оставила жена. Напокон налази посао преко јавног завода за запошљавање: да „очисти“ улице града од паса, и то једноставно тако што ће их убијати. Уз његову помоћ, Кадир се усељава у стан испод Али и Мерал, два добра Ахметова пријатеља. Убрзо, Кадир, Али и Мерал постају веома блиски.Једне ноћи, Ахмет проналази пса на самрти на свом прагу- и препознаје да је то пас кога је он ранио и који му је измакао тог јутра. Узима пса и негује га и они брзо постају пријатељи. У међувремену, Кадир, који ради веома марљиво и машта о скором унапређењу, упорно даје своје извештаје полицији. Ипак, Ахмет не третира Кадира како је овај од њега то очекивао. Разлог за то је породична тајна из прошлости, која је такође била разлог његовог боравка у затвору: Кадир је убио своје родитеље секиром у тренутку беса кад је био млад.

Ахмет убрзо постаје буквално овисан о псу кога је усвојио. Док током дана убија псе, постаје параноичан и види људе који налазе и убијају његовог пса и крију га од њега. У међувремену, Кадир сазнаје да су Али и Мерал, са којима се веома зближио, у ствари терористи које полиција тражи због умешаности у терористички напад. Кадир је неколико пута понижен од стране Мевлута због неспособности да види шта му се дешава пред очима.Након губитка пријатеља и неуспеха на послу, Кадир почиње још више да ради и пише извештаје после посматрања сумњивих људи око њега. Ахмет, који се понаша чудно због пса, такође постаје део његових сулудих извештаја. Кадир почиње да мисли да је Ахмет приморан да крије терористе у свом стану. Кадир то прича Мевлуту, надајући се да ће изненадни упад у стан спасити Ахмета. Мевлут одлучује да изврши претрес Ахметовог стана.Ахмет је убеђен да су они дошли да му узму пса и пуца на полицајца. У окршају, Ахмет и његов пас гину. Мевлут отпушта Кадира са посла а Ахмет је јавности претстављен као опасни терориста.Кадир је у шоку због губитка и посла и брата на којима су се сви његови планови у будућности градили. Када се вратио кући, скрхан, сазнаје да га група наоружаних нага, предвођена Меалом, чека да се појави: они знају да је срађивао са полицијом. Док се возе до места где би требало да буде погубљен, Кадир прича Мералу како је убио своје родитеље. Мерала та прича уопште не занима. Кадир је убијен у зору.

Емир Алпер је рођен 1974.године у Коњи, Турска. Након студија економије на Универзитету Богазици у Истанбулу, наставља образовање на истом универзитету. Годину дана је водио Биоскопски клуб Богазици Универзитета, и три године је био члан редитељског одбора Биоскопског клуба. До сада је режирао два кратка филма, Мектуп, 2005.године, и Рифат, 2006.године. Тренутно живи у Истанбулу и ради на свом првом играном филму- Беснило.

ПРОДИРАЊЕ

Режија: Довер Кошавили
Сценарио: Довер Кошавили, Рувен Хакер
Продуцент: Transfax Film Production, Израел

Свако жели да приступи израелском друштву служећи ИДФ-у. Свако жели да прође кроз припреме мирно и безбедно, али из неког разлога, уместо тимског духа и сарадње, чланови вода би радије успели на туђи рачун.Радња филма се одвија раних 50-их година XX века неколико година након рата за независност и оснивања државе. Имиграција у Израел је огромна, транзитни кампови су постављени широм земље, влада огромно сиромаштво. Осећај безбедности готово да и не постоји. Јединица 101 је на врхунцу славе.Ово је прича о једном воду стационираном у тренажној бази број 4, тромесечна обука која почиње током врелих летњих дана и траје до зиме.Вод чине ветерани из сарадничких утврђења, градова, уз помоћ јерусалимских Ашкеназија, нових имиграната из Северне Африке и Европе, оних који су преживели Холокауста, и религиозних, и нерелигиозни људи. Сви чланови вода су потиштени, физички и психички неспособни за рад. Пронаћи ће себе на маргинама - и за друштво и за њих саме, то је неподношљиво потамњење.
У филму приказани људи са дна друштвене лествице, чији је сан да се попну на врх. Како се радња одвија, напредовање је нејасно, тако да је немогуће рећи ко је на врху, а ко на дну лествице. Фразе попут ''кључајућег лонца'',”тимског духа”, “сви за једног, један за све”, постају празне приче. Ово је борба за сопствено преживљавање, рат за статус, идентитет и независност. Битка за остварење најпоноситијих снова постаје рат појединаца против сопствене судбине.

Пета конференција за новинаре 36. ФЕСТ-а

У оквиру програма "Европа ван Европе" на јучерашњој конференцији за новинаре у Центру "Сава", представила се екипа филма "Милош Бранковић". Новинарима су се обратили редитељ филма Небојша Радивојевић, Милош Влалукин и Небојша Миловановић, носиоци насловних улога, Јована Стипић и Нада Шаргин, глумице и Наташа Милојевић, продуценткиња филма.Филм говори о, наизглед обичној причи у Србији протеклих година, о злочину, казни и правди у којој је правда највећи губитник. Милош Бранковић само жели да буде успешан, међутим живот му се претвара у пакао. Улази у сукоб са уличном бандом и постаје жртва преваре. Покушавајући да узврати, за једне постаје борац за правду, а за друге противник. Главну женску улогу у филму тумачи Јована Стипић која за своју улогу каже: „Александра је једна млада, веома храбра жена која у грозном времену у којем живимо, у времену лажи, хаоса и безумља, покушава да трага за истином. Трагајући за истином њу оптужују за лаж“.За редитеља овог филма, шокантно зависи само од тога шта човек сматра шокантним: „Ја сам само желео да покажем ствари које су свуда око нас и да се оградим од еуфемизама јер су нас, управо они и довели до онога где смо данас“.

Овај филм је специфичан по томе што нема копродуцента, нити је учествовао и на једном међународном конкурсу, како би добио средства. "У том смислу овај филм је потпуно наш, београдски, као што је и сама прича филма", изјавила је Наташа Милојевић. Она додаје да јој је задовољство што се налази у такмичарском делу ФЕСТ-а и најавила да прву праву премијеру и ширу дистрибуцију очекује од септембра. Дотад овај филм очекује богат фестивалски живот.

Данас на конференцији за новинаре

ЗАВЕТ- екипа филма:

(Коса Ђекић, Урош Миловановић, Марија Петронијевић, Љиљана Благојевић и Александар Берчек)

Џоана Баскез Аронг, редитељка филма " Нео Лаунџ"

Промоција часописа "Нови Филмограф"

ДAHAС НА НОВИНАРСКИМ ПРОЈЕКЦИЈАМА

10.00 ЗАВЕТ (123')

14.00 ЈЕДНОСТАВНЕ СТВАРИ (110')

15.30 ТАЈНИ ЗРАК (142')

18.00 КРЕМЕН (82')

19.45 РОНИЛАЧКО ЗВОНО И ЛЕПТИР (112')

21.00 НА ИВИЦИ РАЈА (122')

SUMMARY

Joana Vasquez Arong, director

Beijing, a city full of surprises and contrasts, many seek refuge in a modern bar, Neo Lounge, which is run by a chic couple from Shanghai. The film is the story of one year in the life of the Bulgarian jazz singer after the first gig during the SARS epidemic, and the one of the Italian businessman the parties of whom, in a luxurious villa, seem to never end. This documentary film has been proclaimed the best on the festivals in Manila and Brussels, while on the festival Asiaticafilmmediale in Rome, it has received a special award. About her work in this film, director Joanna Vasquez Arong says:

- It wasn’t really a conscious decision to make a film about the rapid development in Beijing. When I first walked into Neo-Lounge and met all of these people and characters from all over the world drinking champagne, smoking cigars, it seemed so surreal to me. It was a different side of China I never really saw from films or media. Then, meeting all of these people who seemed to sort of start a new life or identity in China intrigued me. Initially, I thought it would be great to do a fiction film based on Neo-Lounge and everyone I was meeting there.

Then I saw the expression of some visiting friends’ faces in December 2003 when I first took them to Neo-Lounge. They too found it all surreal... and they convinced me to pick up a camera and just start shooting. And after a while, I realized that Beijing’s rapid development is in fact very much a part of everyone’s lives and motivation, and is therefore a central character to the film. I met my characters through the crowd that used to hang out at Neo-Lounge. I only started to really get to know them and get close to them during the SARS epidemic period (between March-mid June 2003).

For those of us foreigners who were not expats and not sent by companies or embassies to live in Beijing, many of us chose to stay in Beijing. As strange as this sounds to those who did not live in Beijing at the time, this was one of the best times for us living in Beijing. There was absolutely no traffic, the air was clear, no queues...and no work nor school. So everyone just hung out and got to know everyone quite well. Somehow there seemed to be a kind of solidarity that developed for those of us “left behind”.

Only a handful of bars were actually open and the crowd that I met basically hung out at either Neo-Lounge or one other bar with a terrace. There is only one thing I regret- is not owning a camera during this time. The parties simply lasted until 7-8 in the morning...night after night. And these two bars were packed! It still seems a bit like a dream when I think of those days.

Marija Petronijevic, Actress in the Film “The Vow”

Emir Kusturica’s “The Vow” had its premiere on the Festival in Cannes last year. Starring in the film are young actors Marija Petronijevic, playing the character of Jasna, and Uros Milovanovic, who plays Cane. They have been assigned these roles on a casting involving almost 4000 people from Serbia and Bosnia. Marija and Uros say that the shooting was hard, for it lasted for almost 7 months, but that they enjoyed working with Emir Kusturica, who they praise very much.When speaking about her character, Marija says it is a young and completely ordinary girl, who goes to school and leads an ordinary life. She is not aware of the other “job” of her mother, who at night is a prostitute in the brothel. She is only aware of her daily job in the kindergarten. Jasna is a good and naïve person. The plot begins with the appearance in her life of Cane, who first wants to propose her and then follows her, not letting her out of his sight. Their first encounter takes place on a bridge and as of then, Cane starts courting Jasna. He is the one to reveal to Jasna her mother’s double life and about how her mother is under the influence of the macro and intends on convincing Jasna to join her. Jasna refuses to believe Cane. Later she is kidnapped and taken to the brothel and Cane is determined to save her. He manages to do so and takes Jasna to the village. They end up marrying each other and thereby Cane fulfils his vow completely.
Marija says: “I think that Cane was attracted by Jasna’s beauty. Although in the scene when they first meet, we can see some girls that are more attractive, Cane has its eyes set on her. He just got out of his village and never had the opportunity previously to be in the company of a girl like that. It was love at first sight for her and Jasna wasn’t indifferent either. Ultimately, they end up in love and we have a happy ending.

Uros Milovanovic, Actor in the Film “The Vow”

Uros Milovanovic plays Cane, a kid from the village living with his grandfather. When the grandfather senses his end near, he sends out Cane to the city to sell the cow, buy an icon, find himself a woman and bring back a souvenir. In the city, Cane tries to find his way, but he ends up involved with criminals. It ultimately ends up well and Cane returns to the village thinking his granddad has died. However, the grandfather is to get married, he is waiting for Cane and everyone is happy, says Uros Milovanovic and adds:“Aleksandar Bercek was of great help and he supported me many times. He was with me when I had stage fright and helped me relax.
Both Marija and Uros say they will most definitely stay in the world of film and that playing in “The Vow” convinced them acting was their future.

Kosanka Djekic, Actress in the Film „The Vow“

One of the leading characters in Emir Kusturica’s „Vow“ is played by Kosanka Djekic. In the film, she is the mother who during the day works in the kindergarten, living with her daughter in poverty. At night, she works in a brothel. At times, she is a harsh woman. She knows her „other“ job is a destructive one, but she can’t stand up to the local Mafiosi running the brothel. She’s doing it to provide her daughter a better future and a better life. She can’t resist to the charms of the Mafiosi and starts working in his brothel. Even when she tries to quit, she fails and comes back. Even worse, the macro intends to drag her daughter (Marija Petronijevic) into the business too. Ultimately, the ending is a happy one. Kosanka says she obtained the role in the film by a lucky set of circumstances.

„Before we even met, Emir had already in mind my phisionomy and temper. However, it doesn’t mean anything until you show up there. When their organizers called to tell me Emir wanted me to act in the film, I was astounded. I thought it was a joke. I didn’t have much time to think, but I was conscious of what was happening to me. I packed my bags and went to Mecavnik for a trial shooting. I was immediately given the script and I had mixed feelings. I was excited and happy, for I had met some people I wouldn’t come near to in normal circumstances. The next day, they called to tell me I got the role. I could not believe it, I was shaking. The shooting ensued, where all the participants to the film were treated great. We lived in Mecavnik. We were carefree. Our only task was to act the best we could and to listen to the director and execute his requests. For example, there is a scene in the film in which the character played by Miki Manojlovic is bleeding. It was real blood and Kusturica was really excited about it. This shot was not to be interrupted. I was supposed to hit Miki with a glass, which was for the occasion made of sugar, in order to avoid injuries. I have broken about six glasses against his head and at one moment, I saw he was bleeding. I felt awful, I wanted to interrupt the scene, but the only the director was allowed to do it. After I cried and Emir comforted me, saying it was just a movie. On the other hand, we had many funny situations. In one scene, my daughter Jasna and her wooer Cane are supposed to carry me, because I am wounded. They lifted me up, but managed somehow to let me fall on the floor. Everyone but us was serious; we couldn’t stop laughing and waited for Emir to reprimand us. At the end, he was happy.